ABAKUS-preteča računara

Ranije su ljudi računali poređenjem jednog skupa objekata sa drugim npr.kamenje,ovce,šljunak…

Vekovima su ljudi pokušavali da olakšaju i ubrzaju izračunavanje matematičkih problema. U IX veku se pojavilo mnoštvo novih teorija u oblasti matematike i fizike,koje nisu mogle biti proverene zbog zamašnosti matematičkih proračuna.

Pojavom kompjutera (elektronskih uređaja za skladištenje i obradu podataka) ubrzan je tehnološki i informativni razvoj civilizacije.Za razliku od od pronalazaka za koje se tačno zna ko ih je i kada izumeo, za kompjuter se teško može imenovati samo jedna osoba kao pronalazač.Prve table za računanje zvale su se abaci i uvele koncept pozicionog označavanja koji danas koristimo.

Sledeći korak bilo je pravljenje prvog ,,personalnog kalkulatora “koji je nazvan abakus,koji koristi isti koncept kao abaci,ali i koncept da jedan objekat zamjenjuje kolekciju objekata. Abakus je mehaničko pomagalo za računanje.Na standardnom abakusu može se sabirati, oduzimti, deliti i množiti. Sastavljen je od različitih vrsta drveta i može biti različitih dimenzija. Njegov okvir ima niz vertikalnih štapića po kojima brojne drveneku kuglice mogu slobodno da klize. Horizontalna gredica deli okvir na dva dela ,gornji i donji.

Abakus i danas koriste vlasnici radnji u Aziji i kineskim četvrtima u severnoj Americi. Njegova upotreba se i dalje uči u azijskim školama. Takođe i slepa deca uče da računaju na njemu.

Abakus

ISTORIJA ELEKTRONSKIH DIGITALNIH RAČUNARA

Istoriju elektronskih digitalnih računara možemo podeliti na šest generacija u zavisnosti od faza razvoja i to:

  • Prvu generaciju (1951-1958) karakterišu korišćenje elektronskih (vakumskih) cevi kao aktivnih elemenata i kablovskih veza između elemenata. Ovi elementi su bili veliki, trošili su mnogo struje i oslobađali veliku količinu toplote. Računari su bili veliki npr. ENIAC je bio težak 30 tona i trošio je oko 174 KWh. Za skladištenje programa i podataka koristile su se različite memorije (magnetne trake i doboši). Za pisanje programa koristio se mašinski jezik;
  • Drugu generaciju (1959-1963) karakterišu tranzistori koji su se ugrađivali umesto elektronskih cevi. Bili su jeftiniji, brži, manji, trošili manje električne energije i razvijali manje toplote. Najpoznatiji računari ove generacije bili su Philco Transac S-2000 i IBM 1401. Pored hardverskih unapređenja pojavili su se i novi programski jezici : Flow-Matic, iz kog su kasnije nastali COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP;
  • Treću generaciju (1964-1970) karakteriše primena integrisanih kola (Integrafed Circuit). Uvođenje integralnih i LSI (Large Scale Integration) integralnih kola sa visokim stepenom integracije omogućilo je proizvodnju čipova sa hiljadama tranzistora. Niska cena, visoka pouzdanost, male dimenzije, mala potrošnja električne energije i brzina izvođenja operacija začajno su unapredili razvoj mini računara. Za skladištenje podataka i programa koristile su se magnetne trake. Ovu generaciju karakterišu i poboljšane periferne jedinice koje su omogićile povezivanje više perifernih uređaja i povezivanje više računara pomoću telefonske linije.
    Za upravljanjem i kontrolu računara razvili su se operativni sistemi, a za pisanje programa koriste se viši programski jezici COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP.Najkarekterističniji računari za ovu generaciju su IBM 360 i PDP-1;
  • Četvrtu generaciju (1971-1987) karakterišu komponente izrađene na bazi poluprovodničkih sklopova korišćenjem LSI (Large Scale Integrated) i VLSI (Verrz Large Scale Integration) visoko integrisanih sklopova koja omogućava stvaranje mikroprocesora koji predstavlja osnovu današnjih računara.
    Poboljšane hardverskih karakteristika dovodi do smanjenja dimenzija računara, povećanja kapaciteta glavne i periferijske memorije, znatno brže obrade podataka.
    Operativni sistemi su jednostavniji za upotrebu većem broju korisnika. Novi programski jezici su omogućili lakše pisanje aplikativnog softvera koji se koristi u svim sverama društva.
  • Peta generacija (od 1990 ) zasnovana je na konstrukciji paralelne arhitekture koji omogućavaju istovremeni rad više kompjutera (procesora) na rešavanju određenog zadatka;
  • Šestu generaciju kompjutera (neurokopjuteri) karakteriše razvoj neuronskih mreža koje bi trebalo da istovremeno obrađuju veliki broj informacija korišćenjem više hiljada porocesora što liči na rad ljudskog mozga.

STRUKTURA HARDVERA RAČUNARSKOG SISTEMA

Tipičan računarski sistem sastoji se od sledećih komponenata:

  • centralne (unutrašnje) memorije
  • aritmetičko-logičke jedinice
  • kontrolne jedinice
  • jedinice spoljne memorije
  • ulaznih i
  • izlaznih jedinica

Da bi računarski sistem uopšte mogao da se koristi, pored hardverskih uredjaja mora da ima i osnovni program koji upravlja radom računara (operativni sistem),kao i skup drugih programa koji imaju različite namene i omogućavaju korisniku da nešto radi sa računarom (aplikacioni programi).

od Urednik Nataša Stanić Objavljeno u Uvod